Kada su mi prvi put doneli moj mali mirisni zamotuljak bila sam opčinjena. Morala sam da proverim svaki deo Teodorinog tela i uverim se da je sve u savršenom redu. Jer ipak smo je duuugo čekali.
Odmah sam primetila da su joj svi prevoji na rukicama ispucali. Sutradan sam joj otpakovala nogicu i primetila isto i na stopalima. Pitala sam šta je to,ali su mi rekli da je to normalno.
Šta ću, moram da verujem lekarima. I patronažna sestra neke svoje stavove ima i govori da je kupam u svom mleku i vodi.
Naravno,praktikujem bapske priče i mažem je i Pavlovićevom od glave do pete. Mukica,sija se ko lutka od porcelana. Ali joj ništa bolje nije bilo. Na prvoj kontroli nisam ni stigla da pitam pedijatra sve što me zanima,već smo bili kući. Posle mesec dana na novoj kontroli dobijem odgovor da se dete čisti. Na sledećoj kontroli opet isti odgovor.
A na njenom licu milion bubuljičica. Obraščići joj nisu bili mekani kao kod svih beba već joj je koža bilatoliko zategnuta da sam mislila da će pući.
Naravno,desetine raznih krema po „preporuci“ pedijatra i stotine i stotine potrošenih evra,a Teodori ništa bolje nije bilo.
Došlo je i toplije vreme i situacija je bila sve gora. Konstantno crvenilo i ospice po celom telu. Tada je odgovor bio da je to zbog vrućine.
Sa početkom uvođenja čvrste hrane i simptomi su bili sve brojniji. Kako je rasla i postajala svesna sebe i svog tela,tako su počele duge noći pune češanja,buđenja i plakanja u snu.
Krajem leta sam primetila da joj je koža iza uveta skroz ispucala. I tada sam po rečima pedijatra ja bila kriva jer navodno ne obrišem lepo dete posle kupanja.
I opet sve neke skupe kreme… Mi imamo sreće i imamo tetku u inostranstvu koja nam kupuje i šalje sve te skupe kremice i kupke. I mesecima nam ona šalje sve što lekari predlažu. Ali poboljšanja nije bilo.
Noću sam morala da joj stavljam rukavice na ruke jer bi se ujutru budila sa ranama po licu. Ja ne mogu ni da zamislim koliko je to njoj bilo neprijatno kada se sa par meseci tako jako češe u snu. A mene ubija to što više ne znam kako da joj pomognem.
Prvi put je posle 10 meseci alergolog-naravno privatni, pomenuo da ima atopičnu kožu. To naravno nije sjajna vest,ali bar možemo da joj pomognemo i pravilno je negujemo.
U tom periodu je i udruženje Alergija i ja delilo novogodišnje paketiće i Teodora je dobila jedan. A unutra sve proizvodi za negu atopične kože. I naravno konačno smo našli tip kupke i losiona koji su joj pomogli.
I opet, zahvaljujući Udruženju a ne pedijatru, Terodora je dobila novu šansu da zdravo raste. Mesecima sam govorila pedijatrima o tegobama koje ima,svi su govorili da sam je navikla na dojenje i da je zato razmažena i da neće da jede i da je zbog toga stala sa napredovanjem. Nije svejedno kada vam dete od godinu dana tri meseca uopšte ne napreduje. Pitala sam se da li je zaista moje mleko toliko loše i da li joj ja činim loše time što nastavljam da je dojim.Zahvaljujući otvorenim vratima koje je udruženje prganizovalo, došli smo do pravih stručnjaka i otkrili su joj alergiju na mleko i mlečne proteine.
Možda mi neko neće verovati,ali dete se preporodilo od kada smo i ona i ja izbacile sve mlečno iz ishrane. Pored toga što je rekordnom brzinom počela da napreduje, mesecima nije imala problema sa kožom.
Ali onda je opet došlo leto i počele su visoke temperature. I ponovo su krenula noćna buđenja i pokušaji češanja. Samo što je sada porasla i ne odustaje tako lako. Desi se da je po 4 ili 5 sati tokom noći lagano kao českam da se ona ne bi povredila. Problem su postale i sve pelene jer se osipala od svake. I počela je koža bukvalno da joj puca. Agonija je postala još veća jer smo u ovome same. Ovde su najbitniji podrška i razumevanje. Silom prilika smo nas dve uglavnom same jer tata radi u drugom gradu. I često slušam kako nije pametno da „trujem“dete hemijom i stalno je mackam. I kako ja preuveličavam koliko vremena provodimo svaki dan u spremanju za spavanje…i koliko puta se budi u toku noći…i zašto se budi nenaspavana i nervozna kad spava skoro 12 sati…I kako to ja mogu da kažem da sam umorna,da mi se spava…i ko zna šta radim noću budna…
A onda smo proveli par noći u istoj sobi dok smo bili u poseti roditeljima. Tada je shvatio zašto toliko traje priprema za spavanje. Kupanje,pa tapkanje a ne brisanje kože, pa jurnjava po krevetu da se obuče pelena. Onda mazanje i lagana masaža celog tela,pa oblačenje koje uspe iz desetog puta-jer koje dete voli da se oblači. A onda sledi lekić koji ona mukica već pije ko matora jer je i sama verovatno shvatila da tako jednostavno mora. I tek onda kreće uspavljivanje. I posle nekih pola sata sna kreće agonija…češkanje,kidanje pelene,trljanje nosića,plač…i brzinski stavljaj mušemu,skidaj pelenu,mackaj kremice na leđa i češkaj…i opet českaj…i tako dok ne svane.
Sad tata ćuti i promenio je mišljenje. E sad zamislite kako reaguju drugi kad rođeni otac i suprug mora lično da se uveri da bi poverovao. Ja se zaista divim Teodori kako sa svojih 19 meseci podnosi sve to i trpi tokom dana kad joj kažem da ne sme da se češka. Koliko svi naši mali borci trpe i koliki su heroji.
Zaista mislim da je slogan Udruženja pravi i koristimo ga često – POGLEDAJ I ISPOD POVRŠINE ! ONO ŠTO SE OKOM NE VIDI NE ZNAČI DA NE POSTOJI! Treba podići svest i otvoreno govoriti o ovom problemu, da više ne bude tabu tema.
Veliku zahvalnost imamo prema Udruženju Alergija i ja i za sve što čine za nas.
Za Literarni konkurs “Pogledaj ispod kože” pisala: Jelena Mitrović
