Imam 30 godina i atopijski dermatitis od rođenja. Moj sin, od skoro tri i po godine je takođe atopičar, astmatičar i ima višestruke alergije. Nekad se šalim da je alergičan na život.
Njegov tata bi me sad prekorio jer kako kaže:
– Alergičan je na sve što ne valja.
– Vidi ga, srce tatino!
Uvek optimista sa savršenim iz imunitetom.
Godine u ovoj bolesti nisu bitne. Sve nas povezuje svrab, češanje do krvi, nervoza, gubitak koncentracije, želja da se iskoči iz sopstvene kože, i naravno, alergije.
Kada sam bila mala, niko nije znao šta je to ekcem. Uz svu majčinu brigu, sa mesec dana dobila sam superinfekciju kože. Rešena je kremama. Nakon toga, ekcem se javljao na obrazima, i uz kreme i negu prolazio je. Bilo je još par težih trenutaka, ali, i to je prošlo.
Sve je počelo kada mi je baba dala dvotrećinsko kravlje mleko. Majka nije imala podršku ni pomoć oko dojenja, pa je brzo odustala. A ja sam morala da jedem. Dohrana je i tad postojala, ali, šta će to bebi?! Pa to je otrov, hemija! Pa svi su porasli na kravljem mleku, pa im nije ništa. Jeli smo poparu sa tri meseca, pa nam nije ništa. Poznato, zar ne?
Počeli smo da idemo na more, i ekcem je nekim čudom prošao. Ali, ne lezi vraže! Eto napasti opet!
Vratio se kada sam imala dvanaest godina. I tinjao, da bi u jednom trenutku podivljao! Kraj osnovne škole, treba da se polaže prijemni, a ja od svraba ne mogu da učim. Taj period mi je bio najgori. Zato i pamtim sve do detalja.
Nerviram se, češem se. Pregibi, lice, oči, vrat, noge, pečati… Grozno. Drugarica iz klupe, sada već i kuma, redovno me je opominjala i čak čupala za kosu kad počnem da se češem. Koža mi je bila kao kora hrasta. Kad krene napad svraba, nisam znala da se kontrolišem. Ne čujem nikoga, samo mi je važno da se češem. Što se više češeš, sve ti više prija i sve više dereš kožu koja ti ostaje pod krvavim noktima. I sad mi je strašno kad se setim!
Gledajući kako se mučim, majka me vodi kod lekara. Dobijam kortikosteroidne kreme, opet, kreme za negu i usmeni jelovnik. Od hrane smem da jedem samo pirinčanu vodu, krompir, žumance. Toga se jedino sećam. Strogo su mi bili zabranjeni orašasti plodovi i kikiriki. Poštovala sam jelovnik jedva nedelju dana, jer sam htela da se onesvestim od gladi. Alergotestiranje niko nije pomenuo za sve ove godine. Vremenom, shvatila sam da mi smeta orah, i to nisam jela godinama. Više mi ne smeta. Nekim čudom je prošlo. Sada znam da ne smem da preterujem sa mlečnim i pekarskim proizvodima jer se moj „zli drugar“ odmah aktivira. Sve ove godine periodi stagnacije i pogoršanja bolesti su se smenjivali, ali je to bilo nekako podnošljivo. Uz kozmetiku za negu, neki antihistaminik, izbacivanje omekšivača, držala sam ga pod kontrolom. Uvek sam se trudila da jedem zdravo.
Ne znam koliko su novca moji roditelji potrošili na kreme i kupke. Retko šta je pomagalo. U jednom trenutku, imala sam sve kreme za atopičare, dostupne na našem tržištu. Kreme sam i sama pravila, dok sam stažirala.
Posebno mi je more prijalo. Prvih par dana se toliko sve upali, i posle samo nestane. Uvek sam imala flašu čiste vode i pantenol, kao prvu pomoć. A kad se vratim kući, bila sam kao dalmatinac sa flekama po celom telu. Ceo razred je bio upućen u moj problem i uvek su me podržavali, za razliku od onih kojima je posao da brinu o našem zdravlju.
Komentari drugih, nebitnih ljudi me nisu posebno doticali. Citiram: – Šugava! – Jel zarazno?!
Zimi sam nosila naočare za sunce, jer su mi oči bile otečene i upaljene, kapci u ranama, pa sam jedno vreme bila i narkomanka, a da to nisam ni znala. Strašno! To svakako nije prijatno da čujete, koliko god da imate godina. Naš narod je takav. Samo da se ima povod za komentarisanje. Sva sreća, pa je to trajalo nekoliko zima, a polugospođe u Maksiju onda zaćutaše.
Nisam se ljutila, niti su me doticali komentari drugih ljudi. Možda mi je bilo ponekad neprijatno, ali, uvek je tu bio neko, kao moja kuma, osetljiva na nepravdu, da očita bukvicu. I ja sam nju branila jer su joj se rugali zbog vitiliga.
Odlično smo se razumele, još od vrtića. Zato smo valjda i kume. Ona me je i upoznala sa suprugom.
Trudnoća me je uvela u začaran krug izbijanja rana po celom telu, pucanja kože, boli, češanja, plača. Mislim da mi je u ustima izlazio. Do sedmog meseca sam izdržala. Kako, ne znam da odgovorim. Kada više nisam imala kud, odlazim kod dermatologa i dobijam ponovo kortikosteroidne kreme, kreme za negu i antihistaminik. Sve se povuklo. O alergotestiranju, opet, ni reči.
U medjuvremenu, čitala sam i istraživala o atopijskom dermatitisu, više nego obično, i počela da povezujem sve. Hvala svim divnim ljudima koji o tome pišu.
Plašila sam se da će moje dete naslediti ovu dosadnu bolest. Nažalost, bila sam u pravu. Rodjen je sa ekcematoznim promenama po obrazima. Odmah sam ih prepoznala, nije bio star ni pet minuta!
Prvo njegovo alergotestiranje, i haos u glavi. Pa on ne može ništa da jede!
Detetove alergije su mi zadale takav udarac, ali bitku dobile nisu. Niti će. O tome mogu i roman da napišem.
Atopijski dermatitis držimo pod kontrolom i imam sreću da moj dečak nije patio kao ja.
Jer ovaj put, znala sam uzrok, znala sam zašto se češao, iako je bio isključivo dojen. Znala sam šta treba da radim, i ubrzo, koža je bila čista.
Svi su mi govorili da sam poludela, da sam u depresiji, da dete nije alergično. Te vruće mu je, te hladno i ostale gluposti. Sve je bilo potvrđeno i na papiru, baš kako sam i tvrdila.
Mrzela sam što sam bila u pravu.
Dve i po godine kravlje mleko nisam okusila. Jaja i gluten godinu i po dana. Majčino mleko je za moje dete bilo lek i hrana, i to je bila moja mantra.
U tom periodu, moj atopijski je potpuno nestao!
Alergotestiranje sam odradila. Sama. Svi testovi negativni. Inhalatorne, pozitivne. I shvatila sam šta mi smeta. Opet, sama.
Atopijski dermatitis je prisutan i dalje kod nas, ali u mnogo blažem obliku. Gotovo i da ga nema.
Ne mogu da zaboravim noći u svrabu, krvi i češanju. To je obeležilo više od pola mog života.
Sad barem možemo da spavamo na miru, da jedemo šta možemo i uživamo.
Dete ima terapiju, i znamo šta nam smeta od hrane. Moja terapija je njegov osmeh. Samo to mi je važno.
Hvala svima koji nesebično dele informacije, edukuju okolinu, pišu, bore se protiv diskriminacije.
Nije atopija problem.
Nerazumevanje i neznanje je problem.
Nismo sami. ❤️
Kristina, Bogdanova mama
