Od kako su počeli različiti simptomi, za koje lekari godinama nisu mogli da pronađu uzrok, Ankica Milić, pokušavala je, osluškujući svoj organizam, da sama otkrije koja ishrana i način života joj odgovaraju. Tako je probala peruansku maku, ishranu po krvnim grupama, pa čak i makrobiotičku hranu. Traganje za pravilnom ishranom dugo je trajalo, do potpunog izbacivanja glutena.
U petoj priči po redu, u kojoj deli svoje iskustvo pronalaženja odgovarajuće ishrane, Ankica nam otkriva kako se osećala kada je probala potpuno drugačije da se hrani, da u svakodnevnoj ishranu koristi zrnevlje, soju, mleko i potpuno izbaci meso.
Kako sam shvatila da se može biti zdrav i srećan kada uneseš neku promenu u svoj život (a do tada sam uvek imala strah od promena), najpre sam ozbiljnije poradila na izmeni svog jelovnika. Instiktivno sam osećala da sam na pravom putu, bez obzira što najava mojih novih navika nije naišla na odobravanje ukućana.
Poželela sam da se okrenem makrobiotici, jer svako to malo seme nosi mnogo života u sebi: obiluje vlaknima, koja pospešuju varenje i opšti rad creva, kao što su vlaknaste jabuke i kruške; sadrži belančevine, vitamine i minerale koji su nam svakodnevno neophodni, a nisu „teška“ hrana; pune su enzima, zdravih masti i ugljenih hidrata, a to se smatra povoljnom prevencijom za brojna oboljenja.
Do moje konačne odluke imala sam oskudno znanje o makrobiotici, iako me je veoma privlačila. O glutenu i dalje nisam razmišljala kao danas, a sve to dođe vremenom. I onda sam počela da utoljavam svoju žeđ za novim znanjima, a samo mi je nedostajala jedna prodavnica, koja će imati sve što mi treba, sve ono o čemu sam čitala. I, eto je!
Kad nešto jako želite, a mislite da se sve(t) oko vas ruši, ne. To se samo sve slaže na svoje mesto.
Otvorila se prodavnica zdrave hrane u susednoj zgradi, i bila je odlično snabdevena. Momentalno sam postala redovna mušterija i često sam se vraćala kući sa punom kesom nekakvih mrvica, pahuljica, zrnevlja.
Prva reakcija na moju nabavku bila je, naravno, mamina: „Nećeš valjda to da jedeš?“ – Nije oklevala da prasne u smeh. „Naravno da hoću. Ovo je moj izbor i radi se o mom zdravlju. I ozbiljno razmišljam da čak pređem u vegetarijance“. Moj odgovor joj se nikako nije dopao. A onda slede one čuvene reči, koje svaka majka izgovara kad je ljuta: „Dok si pod mojim krovom…“
Odgovarajuća ishrana
Znala sam da ću istrajati. Znala sam da će mi tako biti lepše, i ni jednog trenutka nisam posumnjala u svoju intuiciju. Čak sam kupila i knjigu o ishrani po krvnim grupama, i pratila šta mi od namirnica odgovara, a šta ne. Fokusirala sam se na to divno zrnevlje, na sitne semenke koje mi utole glad. Uživala sam u njima. Davale su mi toliko energije, a nikad manje bolova nisam imala. Verovala sam u promenu koja je dobra za mene i u znanje iskusnijih. Znala sam da sve moje tegobe, sakupljane godinama, ne mogu da nestanu preko noći, da ih ne mogu potrpati u kartonsku kutiju i baciti u kontejner.
Znala sam i da bolest dolazi na konju, a odlazi na pužu.
Izbegavala sam meso maksimalno, što zbog prethodno utvrđene alergije, a i zato što mi je ovo zrnevlje tako prijalo. Meso sam zamenila sojom, mast sam zamenila uljem, od morske ribe nikad nisam ni odustajala, jer na nju nisam imala alergiju, a voća i povrća ima toliko na pijaci, da može samo ono da se jede i da se unose svi hranljivi sastojci koji su telu potrebni.
Neću posebno naglašavati da su me na familjarnim skupovima svi zadirkivali i zvali papagajem i kokoškom, jer samo ptice kljucaju zrnevlje. A kako sam znala staru izreku „I ćorava koka ubode zrno“, znala sam da sam i ja ubola jednu novu i čistiju stvarnost za sebe. Tuđe mišljenje je samo tuđe mišljenje i kao takvo treba i da ostane. Tešila sam sebe na taj način, kada svi pametnjakovići oko mene počnu da serviraju svoja znanja o semenkama, a ništa sem suncokreta i bundeve nisu probali.
Soja u zrnu, koju sam tada posebno volela, bila je u vreme njihovog detinjstva, stočna hrana. I za to me bilo baš briga. Meni je godila. Kada sam počela da potapam pahuljice u mleko, smejali su se. Jela sam, po mišljenju ukaćana, nešto što bi jeli svi kad bi bilo zdravo.
Kakvo veliko neznanje i predrasude. Mislili su da je zdravo jesti samo domaću slaninu i čvarke, uz turšiju i vruć hleb. A to me nije činilo srećnom. Mogla sam da pojedem malo i opet su mi nedostale moje pahuljice.
Zdrava ishrana – ona ishrana koja tvom telu najviše odgovara
Ručak na kašiku nikako nisam izbegavala, ali obavezno bez mesa. Samo zavrtim kutlačom po šerpi i pokupim čorbu. Običan, beli hleb sam zamenila integralnim ili hlebom sa semenkama. Sve slabije sam jela hleb, što se nije moglo reći i za pite i testenine. U tome sam uživala, onako gurmanski, kao neko pred porcijom vruće jagnjetine. Mleko sam pila u tolikim količinama, da je moj otac jednom prilikom, u vreme nestašice mleka, izjavio: „Jeftinije mi je i praktičnije da kupim kravu, i da je držim na terasi i da plaćam kaznu što je tako držim u zgradi, nego da svaki dan stojim u redu za mleko, koje će, dok dođem na red, možda i da se rasproda“.
Bez mleka i mlečnih proivoda nisam mogla zamisliti dan. Uz dosta raznovrsnog povrća, voća i mnogo pahuljica, sve je bilo sjajno. Dok me mama nije poslala da uradim analizu krvne slike. Sumnjala je da ću izgubiti i ono malo gvožđa koje sam imala, da ću srušiti imunitet jedenjem semenki i da ću se razboleti. Samo nam je još to falilo.
Moj odlazak u laboratoriju bio je neminovan, a rezultati fascinirajući. Krvna slika kao kod nekakvog rasnog konja.
Svi nalazi uredni (ovde ne spadaju alergije i gluten), jer sam do glutena još putovala, kao izgubljen kofer. Uvek sam bila anemična, i sad odjednom dobijam nalaze krvi koji me opisuju kao da sam mladi, zdravi, muški sportista. Nestvarno! Fantastično! Borbe je bilo sve manje, a bolovi i problemi su isčezavali, kao noć pred svitanjem. Tako je lepo i lako biti zdrav.
A pola zdravlja možete kupiti na pijaci.
Smršala sam, i fino sam izgledala, ako izuzmemo stomak. A to je već glutenska priča.
Izgledala sam kao Smoki kada ga nabodete na one tanke, slane štapiće. Tada sam još jela gluten, tj živela sam na testu i svežim žitaricama, uz voće i povrće.
Ne lomite svoje noge na trci života. Dajte sebi šansu. Jer, samo onaj ko nije pokušao, izgubio je.
Najvažnije, znate li da svakom uspehu preko noći prethode godine mukotrpnog rada? Ako to znate, ići ćete postepeno. Menjaćete situaciju u svoju korist, lagano, stepenik po stepenik.
Sledeće srede vodiće se poslednji, odlučujući meč između glutena i mene. Pred mnogobrojnom publikom, zadavao mi je poslednje udarce, u nadi da će pobediti, dok sam ležala na podu ringa, čakajući zvuk za kraj okršaja. Kako se ni jedan igrač ne predaje lako, a onaj koji vodi sa bodom prednosti postaje sve opušteniji, konačni rezultat postavljen je, ipak, iznenada.
Piše: Ankica Milić
