Draga moja Bosno i Hercegovino, pišem ti kao tvoj stanovnik koji ima dijagnozu glutenske enteropatije, odnosno celijakije. Nije to moj problem, naprotiv. Izgleda da mi je problem što sam zaposlena. Čudno zvuči, zar ne? Ili mi je veći problem što od tvojih 10 županija, ja izgleda živim u pogrešnoj.
Znaš, ja sam ti u onoj županiji gdje se bolest klasificira po radnom odnosu. Znaš, ona županija gdje si zaposlen pa sam sebi kupiš bezglutensko brašno. Nema veze što je kilogram 10 maraka. Nema veze što je moja dijagnoza ista kao i kod onih nezaposlenih kojima ti draga Županijo financiraš brašno. Neka si, fino je to od tebe, ali nemoj zaboraviti da i ja imam istu bolest, ali kvragu, tko mi je kriv kad imam posao.
Možda zaposlenje umanjuje bolest, a ja to ne znam.
Razmišljam da se preselim u Središnju Bosnu. Znaš da oni imaju 12 kg brašna svaki mjesec na recept. Ne pitaju te radiš li ili ne. Ista je bolest. Vidiš kako oni tamo znaju koliko je čovjeku mjesečno potrebno i znaju da zaposlenje nema veze s tim. U Tuzlanskom i Zeničkom kantonu daju 5 kg. Vrijedno i to, ali nije dovoljno. Ni oni ne pitaju je li radis. Imaš i dvije fine županije u kojima daješ godišnju novčanu donaciju za celijakičare. Ali moram ti priznati da me Sarajevska iznenadila. Draga moja državo, dobro što o nama sa strane ne vodiš veliku brigu, ali kako nećeš brinuti za svoj centralni dio. Svoj glavni grad. Ni oni nemaju ništa, pa nije ni bitno jesu li zaposleni ili nisu.
I Republika Srpska brine za svoje oboljele. Imaju do 10 kg mjesečno. Plaćaju samo participaciju. Može li i u nas tako?
Znam da svaka tvoja županija ima vlastitu zakonodavnu, izvršnu i sudbenu vlast. Ali barem da ih savjetuješ da se ugledaju na vlast u Središnjoj Bosni kad je o nama riječ.
Evo bi ti rekla da se ugledaš na Srbiju, ali nemaju ni oni neki veliki iznos, do lani je to bilo 5 kg. Nakon potpisivanja peticije dali su im 7 kilograma. Al eto barem u njih nitko te ne pita jesi li zaposlen ili nisi. Ako si bolestan onda imaš pravo na brašno. Oni znaju da radnim odnosom ne ozdravljaš.
Evo da ti kažem da se ugledaš na Hrvatsku nije ni tamo bajno. Doduše imaju lijep iznos od 10 kg mjesečno. Na početku je bilo potpuno besplatno, pa su uveli participaciju od 20 kuna, sad je već 40 s tendencijom da će opet rasti. Pa možda i oni budu na istoj razini kao i mi. Da im kilogram dođe do 40 kuna, a ne paket od 10 kilograma.
Nemoj kopirati ni Sloveniju, nije ni u njih dobro. Financiraju djecu, ali čim odrasteš možda više ne moraš jesti. Možda su se oni ugledali na tebe, pa kad odrasteš podrazumijeva se da radiš i da sam sebi kupuješ.
Možeš se ugledati na Crnu Goru. Kod njih je super. Dobiju koliko kažu da im treba. Dobra neka država, zar ne?
Ne znam znaš li da se od kilograma brašna mogu napraviti samo dva kruha. Znači bez ostalih dodataka jedan kruh košta najmanje 5 km. Znaš da je to 5 puta više od prosječne cijene pšeničnoga. 5 puta više! Celijakičarima nije plaća 5 puta viša. Ista je. Tu se ne klasificiramo po bolesti. Znaš da su svi bezglutenski proizvodi skuplji. Neki i do 8 puta više od glutenskih. Skupa je to bolest!
Znaš ima i lijek za nju. Zove se brašno. To je onaj lijek na koji ja nemam pravo. Ne znam, možda mi ne trebamo jesti svaki dan u tjednu pa negdje daješ brašna dovoljno za 10 kruhova, negdje za 20, a negdje ni za jedan.
Postoje i osobe koje imaju intoleranciju i alergiju na gluten. To ti je slično kao kod mene, samo im glutenska hrana ne pravi toliku štetu u crijevima koliku napravi meni, ali ni oni je ne smiju jesti.
Oni i ne pitaju za brašno. Znaju da nećeš čuti. Pa evo ja pitam i za njih. I njih boli. I oni trebaju jesti 30 dana u mjesecu.
Ne znam bi li bilo pametno da dam otkaz. Svakako mi treba puno vremena za pripremanje hrane. I za slobodne i za radne dane moram planirati unaprijed. Možda nije loša ideja, imala bi vremena, a ti bi se pobrinula da imam i brašno. Jer bi tada bila bolesna po tvojim kriterijima.
Mene bona ljuti ova nejednakost. Ja bih da imaju svi. Jel teško to ? Nije, samo se treba malo potruditi. Ima nas puno i možemo galamiti ako treba, ali nekako bi ja to lijepo riješila. Ali bi da me čuješ.
Da mi obećaš da će se nešto pokrenuti po tom pitanju.
Da onoj majci u Sarajevu jednom kažem da će njenih troje djece dobiti besplatno brašno pa da ne mora više vagati kad kuha i peče.
Da mogu i sebi i onima u mojoj županiji reći da nam neće više mjeriti bolest po zaposlenju nego po nalazima.
Nadam se da ćeš me čuti. Da ćeš negdje u svom novčaniku naći koju marku za nas. Priznaj da za svakakve gluposti imaš, pa možeš i za ovu potrebu. Da nas izravnaš sa Središnjom Bosnom. Jer smo po bolesti jednaki. Samo nismo po pravima.
Piše: Ankica Ostojić, saradnica portala Alergija i ja iz BiH
