Koliko često ste čuli priču o glutenu, ili nekoj drugoj autoimunoj bolesti?
Danas se sve češće srećemo sa raznim informacijama o hrani, njenim prednostima i manama, priča se o raznim netolerancijama, ali ono što je svima zajedničko pre svega je čovek i promene , fizičke ali i psihičke, koje alergije nose sa sobom.
Da smo se sreli pre više od šest godina, rekla bih da ne znam mnogo o tome, dok je danas moja priča potpuno drugačija.
Dobar dan, moje ime je Emilija i imam celijakiju.
Šta je celijakija i kako se manifestovala u mom slučaju?
Moji problemi su trajali godinama, počevši od opstipacije, učestalne mučnine, raznih promena na koži, konstantne nadutosti u stomaku, čestog pada imuniteta, variranje telesne težine..
Nakon mnogo lutanja, preispitivanja same sebe i duboke introspekcije, da li ja sve to umišljam ili su moji simptomi stvarni, došla sam do dijagnoze celijakije.
Neko bi pomislio da je kraj, ali nekako mi se čini da je ovo samo početak.. Pored promena stila života, navika, pa i samog zdravlja, menjate se i vi sami.
Bolest kao i druge poteškoće s kojima se susrećemo, zahteva reorganizaciju misli, emocija i novu adaptaciju. Prihvatanje nove situacije i celovito sagledavanje iste, jedna je od najbitnijih komponenti u ličnom rastu. Sagledavanje sebe kao vredne osobe, uprkos zdravstvenim slabostima, pomoći će vam da se izborite sa svim onim što nosi novi način života.
Šta smo to izgubili, a šta smo dobili uspostavljanjem dijagnoze? Svaki polaritet ima svojih prednosti, pa tako i dijagnoza celijakije.
Strah koji sa sobom nosi ova dijagnoza, je nešto što je vaš prvi pokazatelj da je psiha uvek i u svemu naš saputnik. Strah od gubitka starog načina života s jedne strane, ali isto tako i sreća jer napokon vaši simptomi imaju ime. Zvuči ambivalentno, jel da? Ako pričamo o ambivalenciji, ona je normalna kompetenca našeg razvoja, a pamtimo je od malena, dok smo još spoznavali o svetu oko sebe.
Strah od odbcivanja, još jedna je stranica u početku ‘novog’ života. Život sa alergijama nije samo promena u vama, već i vaše okoline. Kako će vas neko prihvatiti, da li će vas prihvatiti, samo su neka od pitanja koja se javljaju. Ujedno, ova pitanja pokreću i pitanje da li ćete prihvatiti sebe ili ćete sebe mučiti pitanjem : “Zašto baš ja?” , “Zašto se ovo meni dogadja?”.
Sve ovo zvuči lepo, dok ne dodje do frustracije. Toleranciju na frustraciju vežbamo stalno, u svakodnevnim okolnosti, dok je kod osoba sa hroničnim bolestima njena amplituda nekad veća.
Frustrira vas konobar koji ne zna šta ga pitate, frustrirate sami sebi što uvek morate da objašnjavate šta i kako ne smete, frustrira vas želja za ‘zabranjenim voćem’ , ali vrlo često upravo ove frustracije otklanjaju vaše mentalne barijere i osobadjaju vas u cilju prihvatanja sebe kao takve.
Kada smo savladali frustracije, ili ih bar umirili, na red dolaze nesavladive tvrdjave – emocije. Kao jedan od najvećih uzročnika nastanka hroničnih bolesti, upravo su neizrečene emocije koje svoj put traže kroz telesno oslobadjanje.
Ispitivanja sve češće hronične i autoimune bolesti pridodaju spisku psihosomatike, tj telesnim oboljenjima u kojem je psihički, emocionalni činilac odigrao bitnu ili presudnu etiološku ulogu, menjajući funkciju organa prvo reverzibilno, a zatim ireverzibilno.
Svesnost da sve potiče od misli, iz kojih se radjaju emocije, dok njihov uticaj vrlo često ima efekat na telo.
Zato imate prava da budete ljuti, tužni, razočarani ili potišteni, jer emocije je nemoguće kontrolisati, već njih treba osvestiti i iz njih učiti.
I za kraj, rečenica koju sam skoro čula od svoje mentorke: “Uspori, da bi mogla da ubrzaš.”
Osvestite svoje slabosti, da bi ste mogli da ih pretvorite u svoje prednosti.
Tekst: Emilija Tasković, psihoterapeut
