Mi smo porodica atopičara, a da toga nismo ni bili svesni. Prvo dete dobija dijagnozu atopijskog dermatitisa i pre 1. rođendana, ali ni to nas nije pripremilo za sve što nas je dočekalo sa drugom ćerkom.
Njena koža je jedna sasvim posebna priča koju ću ispričati neki drugi put, ali sve je krenulo sa kožom, i opet dijagnoza atopija! Taman kad smo to nekako savladali, kreće uvođenje čvrste hrane i novi problemi.
Prvu ozbiljniju reakciju je imala na kašicu za laku noć sa mlekom, pre toga je probala kiselo mleko i tek posle nekoliko dana uvođenja smo primetili da dobija crveni osip oko usana od njega, ali kašica sa mlekom daje reakciju kao najgora faza kijavice. Naravno, dete se bunilo i nije htela da pojede kašicu, srećom, a onda su krenule suze, sline, crvenilo… Pedijatar nam je rekao da je u pitanju atopija i alergije, ali da je mala da se ispituje, da treba samo da izbacim iz ishrane najčešće alergene.
Veoma oprezno smo je hranili i primetili da ima zakasnele reakcije, znači tek treći dan se pokaže crvenilo na koži, što je veoma nezgodno jer u ta tri dana se svašta izdešava i onda je teško shvatiti šta je bio okidač.
Probali smo sa vrtićem, nije išlo, prvo što je ona bila veoma razdražljiva i sa kožom koja je stalno imala neke ekceme, pa dodatno plakanje u vrtiću sve pogorša. Naravno na upisu smo dobili obrazac da se slažemo da ćemo sami donositi hranu za nju, tada smo imali samo sumnju na alergije na mleko, gluten, jaje, i te namirnice nije konzumirala, ali vrtić nema svoju kuhinju i nemaju mogućnost spremanja obroka. Nisam mnogo o tome ni razmišljala, naivno sam se nadala da će sve to proći…
Međutim, baš u tom periodu navikavanja na vrtić dešava nam se prva anafilaktička reakcija. Imala je godinu i 3 meseca kada sam joj dala neki kreker koji je po sastavu bio ok, nisam videla ništa u sastavu što bi bio problem, nije pojela ni ceo kreker u roku od 20 minuta primetila sam da su joj se usne nadule i deformisale, u privatnoj ambulanti koja nam je bila najbliža su joj dali neku injekciju, ne sećam se koji je lek bio i brzo se to smirilo, rekli su mi da treba da odemo kod specijaliste i da mora da se isprati sve to. Taj momenat kada se njoj lice deformiše me je pokidao na komade. Tada sam shvatila da je problem ipak ozbiljniji i da neće proći tek tako.
Odlazimo na pregled u Tiršovu, uradili su joj prik test, gde je na sve imala reakciju, pa su nas poslali u Dragiše Mišović na alergološki test iz krvi. Po dobijanju rezultata (u tom trenutku test je pokazao alergiju na 10 različitih alergena u klasama od 1 do 6, dok je posle godinu dana na kontroli taj broj otišao na 19 alergena koji prelaze 2. klasu, a od kojih je nekoliko u 6. klasi). Alergolog-pulmolog nam je rekla da je dete baš alergično, da izbegavamo namirnice koje je test pokazao, prepisala nam je Aerijus, rekla je da ga pije svaki dan godinu dana i da onda dođemo na kontrolu. Malo je reći da sam bila razočarana, ali sam nastavila dalje, najbolje što sam umela, to me je dovelo do Škole atopije na kojoj sam „slučajno“ upoznala Snežanu, čiju sam stranicu Alergija i ja otkrila kao oazu spasa!
S obzirom da je moja devojčica alergična i na hranu, apsolutno ne jede mleko, gluten i jaja, plus kikiriki, lešnik, indijski orah, soju, peršun, mirođiju, kivi, višnju, grašak, mahunarke generalno joj ne prijaju, mada ne odustajem od njih jer njenoj ishrani nedostaju proteini, pa joj dajem povremeno boraniju i leblebije, od orašastih jedino badem toleriše, ali mora da bude termički obrađen i povremeno samo da konzumira. Ona je alergična i na trave, korove, drveće, pa to dodatno komplikuje jer dolazi i do unakrsnih reakcija sa hranom. U jednom trenutku mi se činilo da na sve što jede nekoiko dana za redom ima reakciju!
Imali smo sreću sa novom pedijatricom i dolazimo nekako do Instituta za majku i dete, koji smo nažalost već posetili prilikom druge anafilaktičke reakcije do koje je došlo jer sam se ja odvažila da joj dam žumance (na koje je po testovima imala zanemarljivu reakciju, ispod 2. klase), i prvi put nije reagovala, drugi put nije reagovala, ali već treći put, kada se potkralo i belance u svemu tome, došlo je od burne reakcije pa smo završili kod divne dr Alimpić, zatim kod dr Kitić i dr Petrović. One nas sada prate, vode, neke klase su se smanjile pa nam to daje neku nadu, ali ona je i dalje alergična na osnovne životne namirnice, sve joj spremam, baka se takođe obučila, i tetka, pa u porodičnom okruženju imamo konfor, ali hranu nosimo u vrtić, u restoranima jede samo meso i povrće sa naglaskom da ne dodaju ništa, negde hoće više da se potrude pa joj spreme posebno krompiriće, koji se inače spremaju u fritezama sa svim ostalim pohovanim stvarima. Na rođendane nosimo svoje slatkiše. S jedne strane je situacija sve bolja jer može da se nađe keks, čokolada, neka bombona za nju, ali sve industrijske stvari i sve što ima šećer, ako pretera stvara nam problem sa kožom, a dete kao dete često neće da jede ono što mama spremi već bi kao i sva druga deca…
Pošto smo se na kraju ipak odlučili za privatni vrtić, probali smo i da ketering sprema hranu za nju, ali je ipak reagovala iako sam sa njima prolazila kroj sve sastojke, tako da nisam mnogo optimistična da ćemo i u školi uspeti da dobijamo neki obrok.
Ona uskoro kreće u školu, dosta je sitna za svoj uzrast, ali nas je obradovala poslednja kontrola kod gastroenterologa gde je konačno njena kuglica na krivi rasta krenula da se penje.
Puno je izazova u njenom odrastanju, puno je neprospavanih noći, briga, bezbroj poseta lekaru, vađenja krvi iz vene, što njoj najteže pada! Puno znatiželjnih pogleda, zapitkivanja, na sreću puno je i razumevanja, podrške. Prvi veliki izazov, kako nahraniti dete sa toliko alergija smo uz puno truda savladali, ali i uz pomoć radionica koje je udruženje Alergija i ja organizovalo i uopšte kroz rad udruženja. Puno lutanja u potrazi za načinima da joj pomognemo, olakšamo… U početku me je njeno pitanje: „A jel ja to smem?“ mnogo bolelo, ali onda sam shvatila da je to jednostavno naša svakodnevica i da mora da nauči da je to prosto naš način života i da će nega i pažnja koju mora da poklanja sebi možda njen život baš učiniti boljim.
Sada nas čeka jedan novi izazov zvani polazak u školu, iskreno najviše me brine kako će se snaći sa zapitkivanjem novih drugara, sa danima kada joj je koža iziritirana i crvena, o prvim ekskurzijama ne mogu sada ni da razmišljam, naučila sam da idem korak po korak. Nama kao roditeljima, ali i njoj, puno znači što ima stariju sestru koja je veoma brižna i puna podrške, kao i celu užu i širu porodicu i prijatelji koji nas razumeju, a njena razigrana ličnost svaku prepreku baca u drugi plan.
Nadam se ipak da će i društvo u celini, naročito institucije koje brinu o zdravlju i obrazovanju naše dece početi malo ozbiljnije da se bave zdravstvenim i socijalnim problemima koje alergije nose sa sobom.
Piše: Mama Tijana
