Ko bi rekao da život može da se preokrene za 360 stepeni niotkuda. Zdravo, ja sam Kalina Ilijevski. Imam 16 godina i profesionalno se bavim alpskim skijajem. Na prvi pogled, izgleda kao da je sve pod kontrolom – putovanja, planine, treninzi, takmičenja… Međutim, mnogo ljudi ne zna, iza svega toga, krije se moja svakodnevna borba sa celijakijom.
Celijakija je autoimuno, doživotno oboljenje, koje imaju osobe sa genetskim rizikom. Kada unesem gluten – protein iz pšenice, ječma i raži, imuni sistem pogrešno reaguje i gluten prepozna kao opasnost. Specifične ćelije aktiviraju inflamaciju koja oštećuje crevne resice. To dovodi do oslabljene apsorpcije nutrijenata u organizam, iscrpljenosti i potencijalno ozbiljnih zdravstvenih problema. Još kao mala sam imala česte bolove u stomaku i nadutost, ali nikome ni na pamet nije padala celijakija. Išla sam s’ vremena na vreme kod raznih lekara, ali nisam dobila nikakvu dijagnozu i svi su rekli da moje stanje prolazno. Ali nije…
U februaru 2024. godine, tokom kondicionih treninga, veče pred put na međunarodno takmičenje mi se slošilo. Nisam mogla da dođem do daha, srce mi je neobičajeno brzo kucalo i telo mi je odbijalo saradnju sa mislima. Imala sam bol u grlu, koji uopšte nije ni povezan sa celijakijom. Svakako, mama me je odmah odvela da uradim laboratorijsku analuizu krvi za svaki slučaj, jer je ujutro trebalo da krenem na put. Kada su rezultati stigli, moji roditelji su se jako začudili: ja jako puno vremena provodim na planini i čistom vazduhu i bilo im je jako neobično da su rezultati toliko loši, svi parametri su bili van normalnih granica, a pogotovo gvožđe. Pomislili su da je greška. Sutradan ujutro, pre polaska na put, roditelji su odlučili da ponovim krvnu analizu. Ubrzo je stigao i odgovor da nije bezbedno da otputujem. Tako nisam ni otišla. Narednih dana sam jela svakakvu hranu kako bih se vratila na noge što pre. Pored borovnica, aronije, cvekle, morala sam da jedem i živo konjsko meso. Nakon sedam dana otišli smo kod hematologa da ponovimo analize sa nadom da je bolje. Međutim, ništa se nije promenilo, ni malo. Imala sam sreće da je doktorka bila veoma iskusna i kada sam joj rekla šta sam sve jela, odmah je posumnjala na celijakiju i uputila me je kod gastroenterologa.
Kada mi je celijakija bila sigurno potvrđena nisam ni znala kako da reagujem. Ali nije bilo vremena za paniku. U kući smo morali da preokrenemo celu kuhinju. Očistili smo je bezbroj puta, izbacili smo sve namirnice koje sadrže gluten, zamenili sav pribor za jelo i sve kuhinjske uređaje. Čak i kuhinjski sundjer nije bio bezbedan. Svima u porodici je trebalo neko vreme da se naviknemo na taj, potpuno novi način života. Mama i ja smo išle u nabavku i provodile sate u radnji, čitajući deklaracije na namernicama. Sa bezglutenskom hranom dosta je teže spremati različite recepte. Jedan pogrešan korak i ne ispadne kako treba. Najveće pitanje je bilo šta ću da jedem kad otputujem na treninge i trke. Specifičnost sporta kojim se bavim je da moram biti puno otsutna od kuće i boraviti po hotelima i raznim drugim smeštajima koji nisu baš uslovni za obolele od celijakije. Prvih par puta je moja majka putovala sa mnom u Italiju i tamo je očistivši kompletnu kuhinju, kupovala i spremala hranu za mene. Ali, ne može uvek mama da putuje sa mnom i nismo uvek u apartmanu sa kuhinjom, tako da je to bilo malo nerealno. Mama je došla na ideju da mi skuva određeni broj različitih obroka koje bi zamrzla. Kupili smo putni zamrzivač, koji kada krenem kombijem na put, može da se uključi u struju, da bi hrana ostajala zamrznuta dok sam na putu, tako da je samo potrebno da svaki dan izvadim da se odmrzne, zagrejm i imam spreman obrok. To je značilo da moram da nosim sav pribor sa sobom: viljuške, kašike, šerpu, dasku za sečenje, pa čak i indukcionu ploču na kojoj sam podgrevala hranu ili kuvala pirinač ili različite vrste gluten free testenina. Trebalo mi je vremena da se naviknem na to, jer ipak sam tad imala 14 godina. Za dete tog uzrasta je sve ovo bilo totalni šok.
Te sezone sam totalno potonula. U septembru iste godine krenula sam sve ispočetka, kao da nikad pre u životu nisam stala na skije. Nije mi bilo ni malo lako. Bilo je puno depresivnih talasa, i preispitivala sam samu sebe da li je vredno i dalje trenirati ovako, sa celijakijom. Pored svega toga, moji drugari, deca koja nikad ranije nisu ni čula za celijakiju, su me zapitkivala šta je to, šta jedem, stalno mi nudeći nešto za grickanje i kad im kažem da ne mogu da se poslužim, oni uvek kažu „ja sam zaboravila/o da ne smeš“. Mislim da će mi ta rečenica zauvek ostati u glavi. Koliko god to besmisleno zvučalo ipak me je povređivalo. Svaki rođendan, izlazak, putovanje… Svi jedu nešto, dok je mogu samo da sedim pored i da gledam.
Bilo je na skijanju puno uspona i padova, ali opet na kraju sezone kao da ništa nisam trenirala i radila. Ponovo, nisam otišla ni na jedno međunarodno takmičenje. Za mene je to bio ponovni, totalni pad. Tad me je majka pitala da li ja uopšte želim da nastavim da treniram. Ja sam joj odgovorila da ne mogu da zamislim svoj život bez skijanja, tako da je moj odgovor bio nedvosmisleno “da“. Vredno sam radila na treninzima tokom godine, pridržavajući se pravilne ishrane i polako, iz dana u dan mi je bilo sve bolje i bolje. Konačno, nakon svog tog rada uspela sam da se vratim na scenu i da dođem do srebrne medalje u disciplini slalom na međunarodnom takmičenju u Slovačkoj u januaru 2026. godine. Bila sam pomalo i zbunjena, ali to dokazuje da kad nešto želiš, iako postoje prepreke, kako lakše, tako i malo teže, sve je moguće. To je sve deo života.
Celijakija je ozbiljna i doživotna bolest na koju niko ne može da utiče, i to sam vremenom prihvatila. Deca me i dalje zadirkuju, ali to je tako jer oni nisu ni svesni koliko je celijakija uticala na moj život. Znam da moram da jedem bezglutensku hranu zauvek, ali to radim da bi mi bilo dobro i da bih uspela u onome šta radim i šta najviše volim, u skijanju.
Niko i ništa me neće sprečiti da postižem svoje najveće želje i ciljeve, pa čak ni celijakija.
