Kako uopšte početi? Da li se vraćati u bolnu prošlost? Ja koja sam celo svoje školovanje terala svoju stariju sestru da mi piše sastave iz srpskog?
Probaću nekako da dočaram ono što mi se kroz život dešavalo…
Iskreno malo se i bojim svojih emocija koje ću možda opet proživeti… Ne bih da se vraćam u one teške dane koji su iza mene… ali opet… I drugi treba da čuju, da znaju i da osete, da nekada ono što je lepo spolja, ne znači da je lepo i iznutra… Da nekada naš lep izgled, naš osmeh, ne znači da ne patimo i krijemo bolnu istinu u sebi…
Zovem se Danijela. Imam 28 godina. Rođena sam 1993 godine kao zdrava beba. Odrasla sam u srećnoj i veseloj porodici. Osim što sam uvek bila sićušna kao neki mišić, bila sam zdravo i veselo dete.
U 12-oj godini počeli su prvi zdravstveni problemi. Otkrili su problem sa štitnom žlezdom „Hipertireoidizam“. Uz to su otkrili i „Bazedovljevu bolest“. Puls mi je bio i preko 180 otkucaja u minuti (u snu) a i više…
Lečena sam više od 3 godine, ali na kraju je ipak morala da se odradi operacija. U 15-oj godini odstranjena mi je štitna žlezda. Od tada sam na doživotnoj terapiji.
Oko 17- te godine kreću i neke alergije. Na nešto, ali to nešto nikada nije ispitano. Alergo testovi su bili negativni, a meni je postavljena dijagnoza „alergijska astma“. Nestajala je i vraćala sama od sebe. A jedina terapija su mi bile pumpice. Ali zbog nedostatka edukovanog osoblja, pravu dijagnozu i terapiju nisam dobila. Do svoje 21. godine, živela sam koliko toliko „normalno“. A onda kreću problemi…
Ja stvarno ne bih znala ni odakle da počnem.
Naglo je život počeo da mi se menja.
Od zdrave, vesele, hiperaktivne devojke, postajem neko ko je slab, umoran, malaksao, bezvoljan…. Osećala sam se loše…
Loše u smislu da više ne znam šta me ne boli.
Rezultati krvi pokazuju da sam zdrava, dok telo govori skroz nešto drugo. Osećala sam se umormo, malaksalo, loše. Ne postoji organ koji me nije boleo. Bukvalno su me trepavice bolele. Ne znam ni kako bih mogla opisati taj osećaj.
Smršala sam i sa 46 kg spala na 37 kg. Imala sam užasne bolove u stomaku. Nadimanja, grčeve, kreketanja žabica u predelu stomaka… Jedan dan imam po 10 proliva, dok posle toga imam zatvor.. Pa opet proliv, pa opet zatvor…
Počela je da mi se javlja i krv u stolici. A bolovi su bili užasni.
Od tolikih bolova, ostajala sam bez vazduha. Nisam mogla da dišem. Pritisak mi je padao na 70/50 .
Uz sve to, počeo je da se javlja neki grozan osećaj u ustima. Neka knedla u grlu. Osećaj stranog tela, nekih dlačica. Peckanje jezika, golicanje. Nisam mogla ni da jedem, ni da dišem, pa čak ni vodu da pijem.
Sve što pojedem meni se vrati. Pa čak mi je hrana izlazila i kroz nos. Bila sam puna gasova.
Išla sam od lekara do lekara. Bukvalno ne postoji odeljenje na kojem nisam bila.
Dijagnoza 1000, ali ni jedna prava.
Prva dijagnoza mi je bila „kandida“, zatim „astma“, „spušten želudac“, „nervozna creva“, pa „anemija“, zatim „citomegalovirus“, „koksaki virus“, „herpes simplex virus“, „Epstein–Barr virus“, „tahikardija“, „hronični gastritis“, „migrena“.. Zubi su mi propali, kosti su me bolele, nokti slabi, stradali bubrezi, jajnici, sve…ma sve.
I tako sam lutala godinama. Od lekara do lekara. A meni sve gore i gore.
Imala sam gušenja, kašalj, bolove, grčeve, stezanje u grudima… Jednostavno sam imala osećaj da sam u fazi „RASPADANJA!“
A onda je krenuo i osip po telu..
Prvo po laktovima, zatim kolena, zadnjica, a onda i svi zglobovi.
Osip je bio poput koprivnjače. To su bili crveni pečati koji su užasno svrbeli.
Osećala sam se slabo, uplašeno, bezvoljno.
Osećaj koji nikada nikome ne bih poželela.
Bolelo me je apsolutno sve, a uz sve to i ogromna količina straha od svega toga.
Na žalost ne mogu da kažem da sam imala dobre lekare. Većina od njih mi je na osnovu moje krvne slike govorila:
„Ti umišljaš“, „Tebi nije ništa“, „Ti si previše razmažena“, „To ti je sve na nervnoj bazi“… Ne znam šta mi je bilo teže… Da li to što su lekari od mene pravili hipohondra, ili to što sam počela da sumnjam u to da su možda ipak u pravu.
Ali opet… Pored svih tih njihovih priča, nisam htela da odustanem od potrage za dijagnozom.
Mogu reći da sam nažalost bila sam svoj „DR GOOGLE“. Guglala sam danima… Nedeljama…. mesecima… i rekla:“Postaviću sama sebi dijagnozu, pa makar to bilo i na psihijatriji“.
Hvala Bogu da sam posle toliko vremena našla dobrog doktora i zakazala pregled. Zahvaljujući kome sam konačno otkrila svoju pravu dijagnozu:
„CELIJAKIJA“
Na žalost bezglutenska dijeta mi nije bila u startu od velike pomoći.
Nisam ništa znala o glutenu. A nisam ni znala da zbog nelečene i neotkrivene celijakije na vreme mogu postati alergična i na druge namirnice.
Postala sam alergična na gluten, na kravlje mleko, jaja, soju, šećer, kikiriki, svinjsko meso, sve orašasto, razno voće i povrće…
Kao i na skoro sve inhalatorne alergene.
Sam taj START mi je bio jako težak… ali bila sam srećna. Srećna zato što sam konačno našla pravu dijagnozu… I što sam mnogim ljudima koji mi nisu verovali zapušila usta. A vremenom i uz odgovarajuću terapiju, i pravilni režim ishrane, koji nije bio ni malo lak.
Ja sam očistila svoj organizam od raznih toksina i otrova.
Vremenom sam počela opet da uvodim u ishranu neke namirnice, ali mi je na žalost ostala alergija na kravlje mleko… I naravno na gluten.
Evo, prošlo je već 5 godina kako sam na dijeti. Srećna sam! Srećna sam jer me je sve to promenilo! Hranim se zdravo!
Drugačije gledam na život!
Naučila sam prave vrednosti u životu!
Pre svega naučila sam da cenim HRANU, a i ŽIVOT!
I shvatila koliko je čovek zapravo srećan kada je zdrav!
Šta je ono što me je održalo jakom, šta je ono što mi smeta, kako me doživljava okolina?
1 Pre svega moj karakter… Shvatila sam koliko sam zapravo jaka kao osoba… Koliko mi je stalo do svog zdravlja i života!
2 Imala sam ogrooooomnuuuu podršku svoje porodice. (To je jako bitno.)
3 Izbacila sam sve toksične ljude iz svog života – kao što se može bez namirnica, može se i bez lažnih prijatelja.
4 Ono bez čega nigde ne idem to je bezglugenski hleb, a i lekovi protiv alergija.
5 Restorane zaobilazim maksimalno. A i ako odem biram restorane koji su naznačeni kao „glutenfree“ ili „vegan“ (iako ih je jako malo…) ili naručim samo domaću kafu ili neki sokić.
6 Deklaracije čitam uvek. Pogledi su čudni, ali više ne obraćam pažnju na to.
Šta je ono što mi najviše smeta?
Ja sam iz Prokuplja.. Mi u Prokuplju nemamo alergologa.
Nemamo dovoljno edukovanih lekara o alergijama.
Nemamo gastroenterologa.
Nemamo bezglutenskih restorana, pekara.
Nemamo gde kupiti proizvode bez glutena i alergena.
Ljudi nisu dovoljno upućeni u celu problematiku.
Kada kažem alergična sam, ljudi misle da je to kijavica i curenje iz nosa.
Definitivno je naš najveći problem manjak znanja. Svi bi mnogo brže došli do dijagnoze, lekova, i manje organa bi nam stradalo…
A Od početka moje borbe sa alergijama najjjjviše mi je značilo Udruženje „Alergija i ja“ i grupa „Proizvodi bez glutena“.
Tekst: Danijela Stojcevic
Podelite vašu priču o alergijama na hranu, kakvo iskustvo imate u društvu, u vrtićima, školama, studentskim domovima, u restoranima, na putovanjima i učestvujte u našem konkursu Hrana pod lupom.
Autor svake objavljene priče dobiće GlutenNO paketić hrane bez alergena od našeg udruženja, a jednom mesečno ćemo birati pobedničku priču koja će biti objavljena i u drugim medijima. Autor pobedničke priče dobija na poklon Omnibiotik Panda probiotik! Uslov je da priča ima više od 500 reči.
Objavljenu priču nam možete poslati na mail: info@alergijaija.com.
