Zovem se Maša Mrvić, imam 12 godina i alergična sam na pšenicu.
Prvi znakovi alergije pojavili su mi se u vidu ekcema kada sam imala osam meseci, i moja mama je pomislila da sam alergična na kravlje mleko. Vodili su me kod raznih alergologa koji su to potvrđivali i propisivali mi kortikosteroide, išla sam na alergo testove i živela bez kravljeg mleka do moje pete godine, kada su mi se ekcemi neobjašnjivo povukli. Od kortikosteroida su mi na koži ostali ožiljci, koje i dan danas imam. Svi su pomislili da je to kraj mojim alergijama, međutim, kada sam bila u Novom Sadu na leto 2020. godine, nešto me je nenormalno svrbelo između prstiju na nogama. Pomislila sam da je to od znoja, zato što sam stalno nosila čarape, a i bila je velika vrućina, ali svrab se preneo i na šake.
Školska godina je počela, a mene je i dalje svrbelo.
Pomirili smo se sa tim da mi se alergija vratila, i da ponovo imam ekceme.
Ponovo smo izbacili mleko iz moje ishrane i čekali rezultate. Međutim, bilo je još gore. Ekcemi su se preneli na prevoje laktova na rukama, butine i pupak. Par dana mi je ekcem bio i na očima! A sve te ekceme pratile su i nepodnošljivo jake glavobolje. Prvo smo mislili da su glavobolje od stresa. Onda me je mama me je vodila kod doktora, na snimanja glave (EEG, rengen), pa na orl, ali sve je bilo u redu. Na kraju je mama vratila film i pokušala da mi izbaci pšenicu iz ishrane. Bila sam srećna kao mali majmun kada sam opet okusila pavlaku, jogurt, sladoled i čokoladu. Ali sad smo imali većih problema. Mama mi je mesila posebne hlebove od različitih vrsta brašna (speltino, heljdino, ražano, ječmeno, kukuruzno, pirinčano, ovseno, od leblebije, čijino…). Gotove hlebove bez pšenice smo uspeli da pronađemo samo u Lidlu i Dm-u. Kad god uđem u prodavnicu, moram da čitam deklaraciju za sve što želim da kupim. To mi uvek produžava i otežava kupovinu.
Ne smem da rizikujem i pojedem nešto što sadrži gluten, ako ne piše koja je to vrsta glutena, i ne smem da jedem ono što „može da sadrži pšenicu“ da mi se ekcemi ne bi vratili. Moram da čitam deklaraciju pre nego što bilo šta pojedem, i svugde moram da nosim svoj hleb.
U gostima na ručku moram da pitam da li ima brašna u bilo kom jelu pre nego što to jelo pojedem. U školi, drugari mi ponekad ponude čips, a ja moram da ih zamolim da pročitam deklaraciju. Svi moji drugari su OK sa tim i trude se da mi pomognu da se ne ospem. Daju mi da pročitam deklaraciju, saslušaju me kada im ispričam šta je to crveno po mojim rukama (zato što samo ruke mogu da vide) i poštuju moje „potrebe“. Naravno, na svako putovanje nosim svoj hleb, špagete i ostale namirnice bez pšenice koje ne mogu da se kupe tamo gde idem.
Na početku mi je bilo teško da pazim na sve mere, ali sada automatski uzmem da čitam deklaraciju i lakše mi je. Sada, zahaljujući dobro razvijenim merama opreza, imam po tačkicu ekcema na oba prevoja i više me ne svrbi tako nenormalno. Takođe više nemam one strašne glavobolje, pa mi je lakše.
Navikneš se na takav život, ali bio bi mnogo lakši kad bi više ljudi obraćalo pažnju na nas alergične i kad bi bilo više bez proizvoda bez alergena i detaljnijih deklaracija (da se umesto samo „gluten“ napiše, naprimer, „pšenični gluten“ ili „ovseni gluten“?). Hvala na pažnji i saosećanju!
Tekst: Maša Mrvić
Ova priča je treća pobednička priča konkursa Hrana pod lupom, koji organizujemo uz podršku partnera: Omnibiotik Panda.
Hvala svima koji ste deo naše aktivnosti, učestvujete i čitate priče na našem web sajtu i profilima.
Autor svake objavljene priče dobiće GlutenNO paketić hrane bez alergena od našeg udruženja, a autor pobedničke priče dobija na poklon Omnibiotik Panda probiotik!
