Ova priča nije zapravo moja, naša je… Ova priča je o malom dečaku koji se zove Matej i ima 2 godine, to je moj sin.
Sve je pocelo običnim ekcemom, gde su nam lekari davali kortikosteroide i kreme i to je trajalo mesecima. Na preporuku poznanika (koji su imali sti problem) uradili smo nutrituvni panel alergija i blago rečeno šlogirali smo se… Alergija je bila na veliki broj namirnica, a kako sam ga dojila izbacila sam i ja tu hranu iz upotrebe…
Tu već krećem da se mučim šta spremati, šta jesti, pa nađes recept, pa saznaš koja sve druga brašna postoje, mleka, šta moše da se kombinuje, ali kada odeš negde u goste ili restoran možda mozeš nešto pojesti, ali obično ostaneš gladan… Sediš po strani, praveći se da je sve super…
Kako je on počeo da jede hranu, postalo je teže. Potrebno je bilo pronaći recept, da hrana ne bude monotona, a potom i sve te namirnice, koje obično u manjim gradovima i nemate…
Postale su mi teške kupovine, jer mi treba mogo više vremena da isčitam svaku deklaraciju, a dešavalo mi se da od silnog čitanja, zaboravim pa uzmem ono što ne bi smelo! Pošto na kesici makarona stoji natpis velikim slovima HELJDA, a heljde zapravo najmanje ima….
Postale su mi teške i proslave. Dok ostali roditelji sede na rođendanu, ja gledam dete i mislim se da li će nešto progutati ili dodirnuti što ne sme?! Ko izmisli slatki sto, pitam se? – To je najveća noćna mora za svakog roditelja deteta sa alergijom na hranu. A onda dođe torta. Pa plakanje da želi tortu i on, vučem ga sa strane, objašnjavajući da on tortu ne sme da jede. I tako dok ga svi žale, ja se smeškam i govorim pa dobro mora da se navikne, nije to nista strašno, a u sebi plačem sa njim…
Na žalost navikneš se na takve stvari, da tvoj život ne može da bude isti kao život ostalih ljudi. Da svaki obrok proživljavas sa knedlom u grlu, ako ga ti nisi spremio. Da će tvoje dete uvek biti jadno i drugačije, da si ti ludi roditelj koji sto puta pita: „A šta se nalazi u jelu?“ “ Sigurno nema mleka? A pšenice? Mozda kikirikija?“
Ko još svuda gura pavlaku u jela? I kako to da restorani nemaju odgovarajući meni sa navedenim alergenima, konobari nemaju pojma o jelima i nijedan obrok nema bez alergena!? Zašto na svako ovo pitanje zvučim kao čudak?
Da li sam ja to zaista?
Ne znam zašto je čudno da postoje deca koja imaju alergiju na hranu, ne samo deca i odrasli. Ne znam kako to da zdravstvo zaklapa oči na ove stvari, da lekovi za prvu pomoć nisu obezbeđeni, da mi kao roditelji nismo upućeni u problem naše dece, nego saznajemo stvari tako sto se samostalno edukujemo. Nismo uradili pola analiza koje treba da uradimo, jer nam niko nije preporučio, već eto tako usput saznajemo.
Tako da… na sva moja pitanja jedino što mi ostaje, kao i svim ostalim roditeljima, se borim koliko znam i umem i da molim Boga da jednog dana preraste sve alergije!
Sva sreća da već par godina postoji neko ko se bori i daje nam svima snage da ne odustajemo – predivno udruženje Alergija i ja!