U rubrici Moja priča delimo iskustvo mame Tanje, mame jednog Malog Zmaja koji od rođenja ima atopijski ekcem, alergiju na hranu i astmu. Pisala nam je nakon upoznavanja sa našim Udruženjem Alergija i ja, ne želeći da sakrije zadovoljstvo što konačno nije sama. Pismo prenosimo u celosti, kako bi se osetile i sve one neizgovorene misli, koje često samo osobe koje prolaze kroz iste probleme čitaju. Njen glas jeste glas svih mama pacijenata sa atopijom.
Moj Mali Zmaj je od drugog meseca života imao atopijski dermatitis sa kojim smo se borili kao sa najvećim protivnikom. Ni kortikosteroidi ni kombinacije sa antibioticima nisu pomagali, a kamoli kreme i melemi. Imao je duboke rane po celom telu, ljudi su na ulicama okretali glavu od nas ili su blenuli u neverici, a njegovo stanje na koži se vremenom komplikovalo. Sa čime smo sve tretirali ekcem i šta smo sve štetno uneli u to malo telo, sada ne smem ni da mislim. Dugo je spavao izmedju supruga i mene da bismo mogli da mu držimo ručice, kako se ne bi češao i pogoršavao stanje na koži, koje bi dovelo do infekcija koje su nas dodatno uvlačile u začarani krug.
Sa njegovih godinu i po dana počeli su novi problemi. Počeli su prvi simptomi astme koja se vremenom pretvorila u hroničnu astmu. To su bili dani bez početka i kraja.
Da stvar bude još gora, naš Zmaj ima i alergiju na hranu. Dok smo nekom prilikom bili na ispitivanjima, saznali smo da je alergičan na mnoge namirnice: soju i kikiriki, kao i na boje, konzervanse, dekstrozu, budj. Još je bio jako mali, tek smo mu uvodili hranu i kikiriki mu, hvala bogu, nikada nismo dali da proba. Rekli su nam da je naše dete životno ugrožen u kontaktu sa kikirikijem, da naše dete spada u 2% ljudi na celoj planeti koji reaguju i na miris, a kamoli da ga neko pipne ili mu stigne mrvica kikirikija do usta. Rekli su nam da nabavimo epipen, ali da ćemo morati da se snađemo, jer zemlja Srbija to nema.
Svašta smo prošli sa obdaništem, okolinom. Nekoliko puta smo jedva izvukli živu glavu, uz svu i njegovu i našu disciplinu. Koliko puta smo ga čuli da nam kaže da mrzi sam sebe što se takav rodio…
Nas sin će uskoro 10 godina. Naša ćerka, koja ima 7 godina, srećom, nema nikakvih sličnih problema. Ali naša cela porodica živi sa tim. Alergije su bolest cele porodice. Sve sto spremamo od hrane jedemo svi zajedno. Kod nas u kuhinji nema mesta nedozvoljenim namirnicama. Ne postoje tajna mesta u kuhinji gde ima grickalica, bombona ili bilo cega sto on ne sme. Nikada ne rizikujemo. Često mu kažemo da smo postali mnogo bolji kuvari zahvaljujući njegovoj specijalnoj ishrani.
I stalno mu ponavljamo da spada među najhrabrije ljude na svetu! Da je neopisiva hrabrost da sa 5 godina moraš da naučiš da sam sebi daš injekciju epipena, u slučaju anafilaksije. Da dovijanje kako da izbegnemo te užasne situacije kada idemo u bioskop, u park, na more, kod drugara, na rođendane… jeste za nas potpuno normalna stvar i zato naša deca jesu Zmajevi!
Kao roditelja, potpuno mi je neverovatno koliko ljudi olako shvataju alergije! Sve misle: evo još roditelja koji prave razmažene ljude! Neverovatno je koliko ti mali hrabri heroji izgovaraju iste rečenice oko svog stanja.
Zato Vama hvala što postojite!
Što ste glasne!
Što nas skupljate!
Zato što ovo pismo može da bude dugo deset godina, ali reč ovde, reč onde, uspećemo (valjda) da dopremo i do ljudi koji nas ne razumeju i ne shataju kroz šta prolaze osobe sa alergijama i atopijskim ekcemom.
Nije sramota biti drugačiji!
Želim i ja vama da poručim: Samo hrabro! Deca su nam heroji, zmajevi, najjači na svetu! A i mi roditelji, na kraju svakog dana profitiramo: postajemo još smo ponosniji, snažniji i kreativniji.
Mama Tanja iz Beograda
